Pesma o jednoj Sari
Imala je plave ochi.
tuzhne...
Tjutala je.stalno...
Zdravo, komshija! - rekao je.
Zdravo! - rekao sam.
Shta uchish, komshija? - Pitao je.
Gimnaziju! - rekao sam.
Dobar si ti dechko! - zakljuchio je.
Nije me poznavao..
Imala je plave ochi.
tuzhne...
Tjutala je.stalno...
O zdravo, komshija! - rekao je
.Zdravo, zdravo! - rekao sam.
Kako shkola, komshija? - pitao je.
Dobro, nije loshe.. - rekao sam.
Dobar si ti dechko! - rekao je.
Kao i uvek, bio je pijan...
Imala je plave ochi.
tuzhne...
Tjutala je.stalno...
Hej, komshija, uchish ti sa Sarom? - pitao je jednom.
Uchim sa Sarom! - rekao sam jednom.
Kako Sara u shkoli? Radi li domatji? - pitao je.
Radi.. - slagao sam.
Ja sam Sarin...
komshija - rekao je.
Dobro. - rekao sam.
Imala je plave ochi.
tuzhne...
Tjutala je.stalno...
I, kazhesh dobra je u shkoli, a? - pitao je sutradan.
Fino uchi, mirna je. - rakao sam opet ja.
Dobro, dobro, komshija.. - rekao je odlazetji.
Ima Sara dobre komshije - pomislio sam.
Moj prvi komshija ne zna kako se zovem - pomislio sam.
Imala je plave ochi.
tuzhne...
Tjutala je.stalno...
Video sam ga opet jednom.
Sedeo je ispred zgrade i mumlao pijan.
Kommmshija! - prodrao se.
Dobar dan! - rekao sam.
Dodjiii vamo! - rekao je - Nemoj da zaboravish da dash ovo Sari!
Dao mi je zguzhvanih sto dinara.
Pogledao sam ga u ochi prvi put.
Imao je plave ochi.
Tuzhne kao Sarine.
Shvatio sam odmah...
"Nagrada"
Bilo je leto, a ja sam bio mali. Koliko mali - ne sećam se. Išao sam negde sa svojim ocem. Otac je žurio. Gde - ne sećam se. Tako vam je to kod uspomena. Slike se, menjaju godinama, blede, neke se brišu... Ostaje suština. Kao što rekoh, bilo je leto, i kao i svakog leta, u moj mali grad došao je luna park. Danima sam molio oca da me vodi, ali otac kao i svaki drugi - nikada nije imao vremena za nevažne stvari. Uvek bi nekud žurio. Kao tog dana. Prolazili smo pored luna parka, i moja ruka u njegovoj počela je sve više da zateže. Išao sam sve sporije, dok na kraju nisam stao očiju prikovanih za svetleći natpis Auti na sudaranje. Pogledao me strogo...-Idemo!-Ali, taaata...-Nema ali, ništa ali.. Žurim.-Ta-a-a-a-ta... Mooolim te, brzo ćuu...Samo jedna vožnja. Mooolim tee! U tom trenutku, nabacio sam ONAJ pogled. Onaj pogled koji samo dete može da ima. Onaj pogled koji mi je kupovao sladoled, igračke, još pola sata napolju i slično... -Ajde, ajde.. ali brzo! Reče otac nekako mehanički dok mi je davao pare. Otrčao sam do šaltera gde se prodaju žetoni za vožnju. Spustio sam pare i viknuo: Jedan žeton! U tom, trenutku, nije postojao veći pobednik od mene. Svet je stao i sva svetla su se zaustavila na meni. Tako sam se osećao, čak i dok je čika nezainteresovano spuštao prljavi žuti žeton na šalter, uzimajući pare i stavljajući ih (isto tako nezainteresovano) u nekakvu kutijicu. Okrenuo sam se i počeo da posmatram sumanuto sudaranje autića raznih boja, varničenje na sve strane i hiljadu nasmejanih lica! Ja sam bio hiljadu prvo! Trebalo je sačekati da se završi ova vožnja, pa onda brže - bolje zauzeti neki autić, ubaciti žeton i stisnuti gas. Kada čuješ Piiiiiiiip u istom trenu 20 autića krenuće da se sudara bez ikakvog reda, deca će vrištati, oni malo stariji će se smejati deci koja vrište i svi će biti zadovoljni! Tako vam je to kod luna parka. Dok traje vožnja - nećete videti nikoga tužnog. Možda baš zato sve vožnje na luna parku tako kratko traju. Ponekad se pitam zašto sam toliko voleo luna park i te autiće. Bio sam toliko mali da sam vozeći auto morao da pravim težak izbor: Hoću li videti ispred sebe ili ću radije pritiskati gas i kretati se. Oboje nisam mogao, falilo mi je 15 cm. Ja sam vam bio ono dete koje udarite svom snagom da biste impresionirali svoju devojku ako imate 15-ak godina a još uvek idete u luna park. Baš to dete! Posle svake vožnje bolela bi me ledja i još štošta, ali trudio sam se da to niko ne primeti. Trpeo sam bol i vozio dalje. Piiiiiiiiiiiiiiiiiiip!!! I da vidomo ko je dobio nagradnu vožnjuuuuuu ovaaaj puut... Odjednom se čulo sa zvučnika a auti su počeli da usporavaju. Broooooj šesnaeeeest!To je bio znak koji sam čekao. Kraj vožnje! Potrčao sam ka prvom autu koji je bio slobodan i seo u njega! Počeo sam da se tresem. Nije bilo hladno, ali tresao sam se. Sećam se da sam jedva ubacio žeton, privezao pojas i grčevito zgrabio volan sa obe ruke. Čekao sam da krene vožnja i cupkao od nervoze. Pogledom sam potražio svog oca medju ljudima koji su stajali okolo i pazili na svoju decu. Nije ga bilo. Ma tu je negde, pomislio sam... Odjednom... Piiiiiiiip!!! Vožnja je krenula! Nagazio sam na gas. Dobro mi je išlo. Sudarao sam se neprestano, samim tim, ni više ni manje od ostalih vozača... Sa zvučnika se čula neka muzika. Mešala se sa vrištanjem, smehom i zujanjem starih mašina. Svetlosni efekti i veštačka magla pomešani sa zvucima luna parka uticali su na posebno stanje mog mozga. Nazvao bih to nekom vrstom transa. Bum!!! Beeeži, mali, bre! Okrenuo sam se oko sebe i shvatio da sam napravio neku vrstu zastoja sudarivši se sa dva automobila u isto vreme. U tom trenutku, iskusan vozač kao ja mogao je samo da pusti gas, sačeka da se gužva razidje sama od sebe, i da tiho crveni praveći se da ne čuje uvrede. Baš to sam i radio, a onda sam ugledao svog oca. Stajao je kod šaltera i pričao sa čikom koji mi je malopre prodao žeton. Nije me gledao! Buuuuum!!! Gužva se raščistila i karambol je mogao da se nastavi. Ja sam jedini stajao u mestu, trpeo udarce i gledao svog oca. Pričao je sa čikom pokušavajući da bude glasniji od muzike sa zvučnika. Čiko je odmahivao glavom i pokušavao da ga ignoriše. U jednom trenutku izvadio je pare iz dzepa i krenuo da da čoveku za šalterom. Ovaj mu je odgurnuo ruku i dalje odmahujući glavom. Buuuum!!! Sklanjaj se odatle, maaali... I dalje nisam mrdao. Šta to moj otac radi? Kupuje mi još jedan žeton? Zašto čika odmahuje glavom? Moj otac nije odustajao! Gurnuo je, na kraju, čoveku pare u dzep od košulje, lupio ga po ramenu i zadovoljno pogledao u masu auta, tražeći mene. Nesvesno dadoh gas kad... Piiiiiiiiiip!!! I vožnja je završenaaaaaa... Da vidimo ko je doooobio super - nagradnu vožnjuuuuuuu....Iiiiii.. Ja sam već izlazio iz kola. Nije me interesovalo ko je dobio nagradni žeton. Ja nisam!!! Nagradni žeton dobijaju oni koji se najmanje lupaju tako da ja nisam imao šanse. Brooooooj 27! Molimo dečaka iz auta 27 da se vrati u vozilo!Koračao sam ka svom ocu kada me je neko povukao za majicu. Okrenuo sam se. Bio je to visok, crn dečko u kariranoj košulji, sav garav po licu. Shvatih da radi ovde. Nosio je žeton u ruci. -Dečko, vrati se, dobio si vožnju!!-J..Ja?-DA, TI! Hajde brzo... Bio sam dovoljno mali da se zamislim pet sekundi, a opet dovoljno veliki da posle pet sekundi kažem: Hvala, žurim... Ne mogu... Ovo zadnje sam promumlao, a dečko je samo odmahnuo rukom i odšetao nekud. Prišao sam tati... Gledao sam u pod. - Hej, tigre, pa dobio si vožnju! Pa gde ćeš, vraćaj se tamo! vikao je moj otac, vidno ushićen zbog mog uspeha.- Ne mogu... muka mi je... rekao sam tiho. Čučnuo je i pogledao me u oči. Oborio sam pogled. Stajao sam tako gledajući u prljav asvalt dok nije rekao: Hajdemo! Nema veze, doćićemo sutra.. Nije mi bilo muka. Bio sam tužan. Otac je bio zatečen. Uhvatio sam oca za ruku, i krenuo da se probijam kroz masu. Kada smo se malo odmakli i kada je muzika luna parka postala nejasan šum, otac me je nežno pomazio po glavi. Dobar si ti dečko... Pogledao sam ga u oči i stisnuo njegovu šaku jače. Muzika iz parka je utihnula a mi smo koračali u tišini. Više nismo žurili.
Obichno to zovu ljubav..
Sedeli smo pod nadstreshnicom i tresli se od hladnotje. Kisha je tukla od beton, i to je bio jedan od onih dana kada niko ne izlazi iz kutje. Niko, ili skoro niko.. Zagrlio sam je, mada nije bilo shanse da je ugrejem. Sedeli smo, tako zagrljeni i tjutali.. Nije bilo potrebe za prichom. Ne u tom trenutku. Tako vam je to u dugim vezama. Odjednom je progovorila:
- Kupila sam bombone... Znash?
- Hotjemo sad?
- Odmah!
Zinuo sam i ona je nasula one puckajutje bombone u moja usta. Bozhe, kako se samo slatko smejala kada je chula prvo pucketanje sitnih bombonica pri dodoiru sa mojim jezikom. Prosula je chitavu kesicu a onda smo pocheli da se ljubimo. Dugo, dugo.. Muljali smo one bombone ,i pucketali zajedno. Smejali smo se. Kao deca. Dakle, iskreno.. Kada je prestala magija od 15 dinara, odvojili smo se i nastavili da tjutimo. Kvalitetna tishina.. Pomazila me po obrazu.
- Sav si lepljiv.. hahaha.. Kao neko dete..
- Jano.. Ja tebe.. Vo..
Zastao sam. Nisam zheleo da zavrshim ovu rechenicu. Sve bi pokvarila. Ona je znala, ja sam znao da zna. Samo me pogledala.
- Znam..
Poljubio sam je. Kisha je i dalje tukla od beton..
