Petak, Maj 18, 2007
Obichno to zovu ljubav..
Sedeli smo pod nadstreshnicom i tresli se od hladnotje. Kisha je tukla od beton, i to je bio jedan od onih dana kada niko ne izlazi iz kutje. Niko, ili skoro niko.. Zagrlio sam je, mada nije bilo shanse da je ugrejem. Sedeli smo, tako zagrljeni i tjutali.. Nije bilo potrebe za prichom. Ne u tom trenutku. Tako vam je to u dugim vezama. Odjednom je progovorila:
- Kupila sam bombone... Znash?
- Hotjemo sad?
- Odmah!
Zinuo sam i ona je nasula one puckajutje bombone u moja usta. Bozhe, kako se samo slatko smejala kada je chula prvo pucketanje sitnih bombonica pri dodoiru sa mojim jezikom. Prosula je chitavu kesicu a onda smo pocheli da se ljubimo. Dugo, dugo.. Muljali smo one bombone ,i pucketali zajedno. Smejali smo se. Kao deca. Dakle, iskreno.. Kada je prestala magija od 15 dinara, odvojili smo se i nastavili da tjutimo. Kvalitetna tishina.. Pomazila me po obrazu.
- Sav si lepljiv.. hahaha.. Kao neko dete..
- Jano.. Ja tebe.. Vo..
Zastao sam. Nisam zheleo da zavrshim ovu rechenicu. Sve bi pokvarila. Ona je znala, ja sam znao da zna. Samo me pogledala.
- Znam..
Poljubio sam je. Kisha je i dalje tukla od beton..
Drago mi je da ovo mozhe nekome biti i korisno.. Probaj, stvarno je.. Ma probaj, videtjesh.. :]
